Број: Р-12-462-82/10
Датум: 30.06.2010.
На основу члана 72. став 6. Закона о електричној енергији ("Службени гласник Републике Српске", број 8/08, 34/09 и 92/09), члана 213. став 1. и 224. став 3. Закона о општем управном поступку ("Службени гласник Републике Српске" број 13/02 и 50/10) и члана 94. став 2. тачка а, а у вези са чланом 101. Правилника о јавним расправама и рјешавању спорова и жалби ("Службени гласник Републике Српске" број 71/05), Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске, рјешавајући по жалби Убовић Наде из Бања Луке, заступане по пуномоћнику Убовић Богдану, на рјешење о издавању електроенергетске сагласности на 12. редовној сједници одржаној 30.06.2010. године донијела је
РЈЕШЕЊЕ
- ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Убовић Наде из Бања Луке и потврђује се Рјешење о издавању електроенергетске сагласности, број 1419/2010 од 21.04.2010. године издато од стране МХ ЕРС ЗП “Електрокрајина” а.д. Бања Лука, РЈ “Електродистрибуција” Бања Лука.
- Свака странка сноси своје трошкове које је имала у овом поступку.
Образложење
Убовић Нада из Бања Луке (у даљем тексту: подносилац жалбе), заступана по пуномоћнику Убовић Богдану из Бања Луке, поднијела је жалбу на Рјешење о издавању електроенергетске сагласности, број 1419/2010 од 1.04.2010. године које је издато од стране МХ ЕРС ЗП “Електрокрајина” а.д. Бања Лука, РЈ “Електродистрибуција” Бања Лука (у даљем тексту: противна страна). Жалба је запримљена у Регулаторној комисији за енергетику Републике Српске (у даљем тексту: Регулаторна комисија) дана 02.06.2010. године, под бројем 01-436-1/10. У жалби се наводи да се прикључење пословног објекта подносиоца жалбе дефинише преко кровног носача сусједног објекта, иако не постоје никакаве техничке препреке да се електрична енергија прикључи директно на објекту подносиоца жалбе. Подносилац жалбе наводи и да објекат преко којег се врши прикључење на мрежу није изграђен у складу са прописима о грађењу, те да би у случају уклањања тог објекта непотребно био изложен искључењу електричне енергије. Поред тога, у жалби се наводи и да је осигурач називне струје 32А, иако је пројектном документацијом предвиђено 35 А. Подносилац жалбе наводи да је платио пуну цијену прикључка, те сматра да би требао да добије самосталан прикључак, који је независан од других објеката.
Противна страна је доставила изјашњење на жалбу подносиоца у којем је наведено да је прикључење објекта подносиоца жалбе дефинисано преко сусједног објекта удаљеног свега неколико метара. Прикључење преко кровног носача на објекту подносиоца жалбе није директно могуће због висинске разлике, а технички је тешко изводљиво и изискује веће трошкове. Противна страна је навела да би у случају уклањања сусједног објекта прије његовог искључења, било рјешено и питање прикључка објекта подносиоца жалбе. Такође, у изјашњењу се наводи да је у захтјеву за издавање електроенергетске сагласности наведен захтјев за прикључну снагу од 7,4 кW, што је еквивалентно монофазном прикључку са осигурачем од 32 А, а пројектном документацијом је предвиђен осигурач називне струје од 25 А. Противна страна наводи да је за прикључак објекта подносиоца жалбе примјењено технички прихватљиво рјешење, а свако друго рјешење би било финансијски неповољније.
Након разматрања распложиве документације утврђено је, да је рјешење о издавању електроенергетске сагласности за објекат подносиоца жалбе издато у складу са захтјевом за издавање електроенергетске сагласности од 26.02.2010. године, ау коме је између осталог наведена и прикључна снага од 7,4 kW, што одговара монофазном прикључку са осигурачем од 32 А. Из достављене документације је утврђено и да је пројектном документацијом за прикључак подносиоца жалбе предвиђен осигурач називне струје од 25 А. Такође, електроенергетска сагласност је издата у складу са одредбом 22. Општих услова за испоруку и снабдијевање електричном енергијом (“Службени гласник Републике Српске” број 85/08) и садржи све потребне податке прописане наведеним чланом. Кровни носач сусједног објекта преко кога се врши прикључење је саставни дио дистрибутивне мреже, а чланом 40. Закона о електричној енергији је прописано да је за рад, управљање, одржавање и развој дистрибутивног система одговоран оператер дистрибутивног система, који је овлаштен да планира и изграђује дистрибутивну мрежу, водећи рачуна при томе о технички и економски најприхватљивијим рјешењима.
Поред тога, дјелатности из области енергетике, међу којима је и дистрибуција електричне енергије је дјелатност од општег интереса у смислу члана 4. Закона о систему јавних служби („Службени гласник Републике Српске“ број 68/07), а за њено функционисање је одговоран дистрибутер. У ситуацији када је мрежа изграђена у складу са плановима и техничким прописима, крајњи купци немају основа за захтјеве у вези са дистрибутивном мрежом, којима се дистрибутер обавезује да мимо планова врши дислокацију дијела дистрибутивне мреже. Крајњи купац може успјети са таквим захтјевом једино, уколико се са њим сагласи дистрибутер, с тим да је крајњи купац у обавези да у том случају сноси трошкове дислокације дијела мреже.
Неоснована је и жалба дистрибутера у дијелу који се односи на разлоге за дислокацију мреже. Наиме, подносилац жалбе је навео да постоји могућност уклањења објекта на коме се налази дио мреже, односно кровни носач преко кога се прикључује објекат подносиоца жалбе, чиме би напајање електричном енергијом његовог објекта било доведено у питање, а при том није доставио доказе да ће се објекат заиста и уклањати. Међутим, и у случају да дође до уклањања наведеног објекта, дистрибутер је обавезан да о свом трошку обезбиједи несматано фукционисање дистрибутивне мреже у циљу континуираног напајања објекта крајњег купца, будући да је крајњи купац електричне енергије приликом прикључења објекта на дистрибутивну мрежу измирио обавезе према дистрибутеру у вези са прикључком.
Имајући у виду наведени чињенични и правни основ, као и то да су побијаним рјешењем задовољени технички критеријуми за извођење прикључка на објекту подносиоца жалбе, утврђено је да je жалба неоснована, те је на основу члана 72. став 6. Закона о електричној енергији, члана 224. став 3. Закона о општем управном поступку и члана 94. став1. тачка а. Правилника о јавним расправама и рјешавању спорова и жалби, одлучено као у тачки 1. диспозитива овог рјешења.
Собзиром да ниједна странка у поступку није поднијела захтјев за накнаду трошкова, Регулаторна комисија је тачком 2. диспозитива рјешења одлучила да свака странка сноси своје трошкове, које је евентуално имала у овом поступку, а на основу члана 27. став2. Закона о електричној енергији.
Поука о правном лијеку је одређена у складу са чланом 5. и 15. став 1. и 2. Закона о управним споровима ("Службени гласник Републике Српске", број 109/05), те чланом 27. став 1. тачка г). Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 111/04, 109/05 и 37/06, 17/08, 119/08, 58/09 и 116/09).
Правна поука:
Ово рјешење је коначно. Против овог рјешења може се покренути управни спор подношењем тужбе Окружном суду у Бањој Луци у року од 30 дана од дана пријема рјешења.
Предсједник
Миленко Чокорило
